НАПОЛИ
Шареница путује даље! Са једног на други крај Европе путујемо толиком брзином да нас Жика тешко прати. Идемо на југ Италије, како би појели пицу, попили добро вино, уживали у прелијепим црним Талијанкама (само сањајмо), али и сазнали нешто више о навијачкој култури узаврелог града!
Идемо на Апенине како би
погледали најновију ревију чизама за колекцију јесен-зима са миланске модне
писте! Понуда је заиста разноврсна а посјетиоци гламурозни! Од познатих фаца са
фудбаликих терена ту су били Малдини, Неста, Буфон, Амбросини ...Сви су модно
освјешћени као и фризурицом уређени. Дуге косе су дивљи распуштене, другима
опет зализане ,трећим у репић везане. Од количине пудера који се испаравао са
искварцаних лица слузнице се стезале. Све је мирисало на ону мукалицу Сеје
Калача : „Стави накит ,дигни косу и мирис парфема. Погледај у огледало, такв(ог)е нигдје нема „ (ко не зна то је она ствар са албума „Муууу“ ). Златне
боје, кожне мафиоза јакнице, минћушице убачене у све могуће рупице…Не није то за
нас! Идемо у јужније крајеве, гдје је мање шминке јер је више фејка, више фејка
јер је мање пара, мање пара, али више страсти! Оне фудбалске, навијачке страсти.
Само за Сејине фанове
Испод Везува лежи Напуљ. Град
мафијашких донова, фудбалских богова, великих смећарских депонија, али и навијачких пионира на чизми! Ни Камора, ни
сви кумови над кумовима од Провенцана па до Тoто Рина немају статус божанства у
Напуљу! Доле је религија, политичка фракција, мајка, отац, породица, све је
Наполи! Тим људима је фудбал најважнија ствар на свијету. На југу нема модних
писта, нити фабрика Фиата. Не носе се Версаће и Долче Габана ,али зато носи
свети дрес са бројем 10! Нема дјетета, баке, деке, куце, маце да на себи бар
једном нису набацили Марадонину 10-ку. То је та нераскидива веза која се сматра
вјероватно и најхаризматичнијом у историји фудбалске игре. То је оно што
остатак нашминканих жабара нема. Врелу крв из вулканског жаришта која распламсава
медитеранску страст и темперамент док их је посвећеност клубу „малог зеленог“
бацао у свеопшти транс.
 |
| Дочек Марадони послије пуно година |
Трибине Сао Паола су се у
Италији међу првим „прокурвале“. Од почетка су биле двије курве. Curva А и Curva B ( нису Талијани
покупили српски термин за женску промискуитетност, већ на жабарском „курва“
значи завој, кривина и по томе су давали имена сектора на трибини ) су биле
увијек у различитом трипу. Са почетка 70-их је кренуло организовано навијање у
Напуљу .На курви А су били они ратоборнији, више нафурани на Енглезе, а на Б
курви су били изворни жабари. Послије смрти навијача Лација 1979, жабарска
ултрас сцена је запала у кризу. Ипак након неколико година долази до процвата
навијачког покрета а на Сао Паолу до тоталне екстазе. Долазак Диега Марадоне је
значио прекретницу! Вулканска лава са Везува је преплавила трибине Сао Паола.
Ужарена атмосфера доведена често и до тачке кључања је била запањујућа. Тих
година је било тешко у свијету пронаћи град и стадион са страственијим и
бучнијим навијањем. Навијање је предводило неколико група размјештене на Curva A i Curva B. У доба 80-их год
на површину је испливала једна од најбруталнијих и најзлогласнијих група у
историји талијанског навијачког фазона- Fedayn. У почекту свог дјеловања били
су смјештени на сектору Б, али су се брзо преселили на Curva A да би се 86-е поново вратили
на трибину Б гдје су загосподарили цјелокупном трибином! Ти момци нису имали
организовано водство, дјеловали су спонтано по узору на Енглезе! Тих година су сијали страх и трепет широм Италије, али и Европе. Друга група коју треба истаћи је CUCB (Commando Ultra Curva B ) у
којој је дјеловало више подгрупа као што су: Blue Liones, Blue Tiger, Fedelissimi, Brigate итд. Временом су се неке подгрупе селиле са А на Б сектор и
обратно, али језгро трибине су чинили и чине Fedayn i CUCB. Оно што им је
минус је употреба хладног оружја! Жабарима се одувијек замјерило на томе, на
недостатку храбрости да се на црту изађе без сјекире, ланаца, ножева или бакљи. Главна одлика групе су им
бројна гостовања уз насиље у којем предњаче на чизми. Пријатеља скоро да и немају. Палермо, Ђенова и Емполи су међу ријетким са којим не ратују. Листа ривалских екипа је подужа: римски и милански клубови, затим Салернитана, Верона, Аталанта, Падова, Фиорентина и наравно Јувентус.
Инвазија на престоницу
Кореографије им нису посебно
оригиналне, али зато већи значај дају пиротехници. Ипак оно што највише
обиљежава Наполитанце је то чудесно навијање. На Сао Паоло не долазе позери. Долази раја која воли Наполи до бескраја, да подеру гласне жице, осјете
заједништво и припадност заједно са још 80 хиљада људи. Тај ужарени котао има
оно „нешто“. Некад је то цијенио и саживио са тим онај највећи, Ел пибе. Данас
то раде модерни фудбалски романтичари! Кавани, Хамшик…они који играју за
емоције (бар за сад ) а не банковне рачуне шеика, Руса, Aмера... Зато ће Наполи бити вјечан. Најбоље о томе свједочи
изјава Руда Гулита : „Мислили смо да ће их 3 гола утишати, али они су били јос
гласнији, пјевали су из ината и имао сам осјећај као да ми тло подрхтава под
ногама. Не, њих не може ни ерупција Везува спријечити у пјесми. И тад би се проламало стадионом и улицама Диего, Диего..“ Толико за сад са чизме! До неког сљедећег сусретa , живи и здрави ми били!
0 коментара:
Постави коментар