ХЕРРАНОВА НАВИЈАЧКА ШАРЕНИЦА

СЕЛТИК

Ово није Жикина, ово је Херранова. И ова наша је навијачка. Сваке седмице ћемо имати по једну шареницу, а можда и више (ако нам се буде дало). Читајте па оцијените која је боља. Дуел Херран против Жике је управо започео.

Како замислити просјечног Шкота!? Пијани луди буцо у поткошуљи, заваљен у фотељи, чеше се по стомаку пратећи све лиге од Енглеске до Шпаније и с времена на вријеме у оскудацији освјежавајуће течности продере се на своју драгу или још јаче сестру : „Дај ми пиво“ Звучи познато? Сигуран сам да су нам ти острављани неки даљи рођаци. Бар по култури излежавања, цуге и познавања фудбалских прилкика широм нам планете, али у навијачкој култури никад им нећемо бити ни до кољена.Оно што нам приказују навијачи два највећа шкотска клуба је за примјер читавом фудбалском навијачком свијету. Од нееманципованих полу дивљих јужно-американаца, преко жабара, па све до балканске ултрас руље . Играти 4. лигу ( Глазгов Ренџерс) и имати подршку од 49 000 поносних грла и дупло више дланова је нешто фасцинантно. Е то се зове љубав према клубу! A тамо су двије такве љубави. Они имају и двије заједничке ствари: град из којег долазе и велику приврженост својој фудбалској заједници, а све остало је различито. Религија, политичка припадност па чак и државна. Док једни пјевају са поносом симпа нумеру „God Save the Queen”, намјењену њеном височанству краљици, други своје гласне жице знају потрошити на оној другој верзији, назив химне/пјесме је исти али је извођач чувени Џони Ротен и његов бунтовни бенд Секс Пистолс (нека се краљица не увриједи што је нисам написао великим словом). Наравно, Ренџерс су углавном протестанти и одани британској круни док  Селтик подржавају католици и на њих долази читава Ирска. А управо су „Green Brigade“, како се зове највјернија и најбројнија Селтикова армија на трибини у центру пажње били протекле седмице. За 125 година постојања овог клуба уприличена је феноменална кореографија и пјесма није престајала свих 93 минута и то све против оних патуљака, што чаробњака, што падавичара из Барселоне. Орило се и грмило Селтик Парком те сриједе. У онаквом амбијенту и навијачком гротлу изгубити од домаћина, мислим да није тешко пало ни највећим фановима блаугране. Свака част рударима из области Рур и Сас који долазе на Вестфален сваке друге суботе као и сљедбеницима Џона Ленона на Енфилду, али начин на који је зелено бијела Ирска пјевала „You`ll never walk alone“ те вечери је напросто ледила крв у жилама! Нема нафураних позера, нити сељака у еир максицама који фурају тамо неки навијачко-ултра-мафијашки фазон. На трибини су они које требају да буду. Дједице и бакице са унуцима, кежуалс ликови, ултраси, хоол барабе које се успију понекад провући испод гвоздених закона челичне лејди и наћи се са својом браћом по крви и боји на једном мјесту, на Селтик Парку. И тамо сви пјевају келтске пјесме, радују се и узвикују  „We are Celtic“. Једно велико браво за Зелене Бригаде, навијачку групу са великом традицијом у склопу које дејствују и оне мање хулиган групе, попут „ Seltic Soccer Crew“ које су сијале страх и трепет почетком 80-их а и сад су ту кад затреба некоме дати по њушци. У самој Шкотској осим „полицајаца“ највећи ривали су им Хартс ФК, клуб из Единбурга који његује братске односе са Ренџерсом. И сви они знају да су дио нечег посебног, нешто што је непобједљиво, што има сврху. А то је оданост и понос! Оно што нас чини великим! 

Пише: Херран